Recidiv

Inace kad zatvorim jedno poglavlje u zivotu inace se ne okrecem za njim, ne kajem se, naucim iz toga i pici dalje. Znate kako kazu neke ne citaj istu knjigu dva put, iako ja knjige kao knjige neke bi mogla 100 puta procitati. Ne znam je li ovo neka izreka da na starim putevima neces naci nove. Ali stvarno se ne vracam na neke stare navike, osobe, obicaje pa rekla bi i mjesta. Zivot me je natjero da dignem glavu gledam pravo i ne okrecem se nazad i da ne gledam za sobom. Tako sam mnoge stvari ostavila iza sebe, sad mi padaju na pamet. Jedna je kako sam spakovala kofere i otisla iz Beca, u jednom koferu spakovala zivot i otisla da zivim na okeanu. Jedna od najbolji odluka u mom zivotu. Ako sam na sta ponosna onda sam na to ponosna. Imala sam hrabrost da uzmem zivot u svoje ruke spakujem se i odem opet. Mislim nije mi bio prvi put, ali kao da jest bio. Sjecam se svog prvog odlaska na brod. Slijecem u sitne sate na Gran Canariu, inace malo ostrvo koje pripada Spaniji u Atlanskom okeanu pored Afrike, ne znam ni koji mi je let to vise bio taj dan ali bila sam presretna sto sam konacno sletila i da cu ici u hotel makar da se istusiram. Medutim prtljage mi nije bilo, prilikom ukrcavanje prtljage u Madridu od toliko mog presjedenja moj kofer je negdje zapao. To je ono sto je ostalo od mog zivota kojeg nosi sa sobom na tu 6 mjesecnu pustolovinu, kao tesko mi je palo ali ne toliko. Bilo mi je malo krivo jer sam imala neke stvari koje su bile kao obavezne za ponjeti, ali inace nisam toliko bila ganuta cinjenicom da nema kofer koji ima 30 kila stvari u sebi. Tako mi je postalo vremenom i sa ljudima, navikama koje sam imala. Postajem sve vise emocijonalno distancirana i nedostupna ljudima. Veliki sam ekstroverta, s jako teskim stavom i pogledom na zivot koji rijetko ko ima. Moja glava je jedan kaos, razmisljanja i zakljucaka. Nekad razmisljem kad bi na sekundu moglo sve da utihne da ne bude sve uvijek u kaosu. Ali to sam ja navikla sam da je svaki dan neki drugi cirkus. Sve svoje nosi sa sobom u sustini, prije sam se emocijonalno vezala za ljude, stvari i mjesta. Naivno od mene jelda. Dugo sam sebe krivila za svaku sitnicu u mom zivotu, svaku pogresnu odluku, svaki korak. Sad shvatam da je to dio mene, i dio onog sto me gradi i pravi ovom osobom koja sam danas. Mnogo sam zahvala svakoj osobi koja je prosla kroz moj zivot, i onim koji su htijeli mi dobro i oni koji nisu. Od svakog imam ponesto, i nosim sa sobom. Svi smo mi djelovi svega sto smo prosli i vidjeli i dozivjeli. Sto se tice kajanja, nemam nekakog posebnog kajanja. Moje najvece kajanje su moje nesigurnosti koje su me sprijacavale u svemu. Prezirala sam sebe, prezirala svoj izgled, svaki dio svog tijela. Nisam nista u vezi sebe voljela, odvratna sam sebi bila, ogledalo mi je najmrzi objekat u prostoriji. Male su ti usne, imas predebele prste kratke, vidi ti butina, stomak ti se uvijek vidi, sta ti je s kose. Tako to je i vodilo ono ko ce te takvu htijeti, i u krug. Moje samopouzdanje je bilo prenisko, odnosno nije postojalo. Sem tog mog samopouzdanja kojeg nisam imala, kajem se samo zbog jedne stvari dodatne. Nije to stvari, nego je osoba koja je mnogo bila bitna u mom zivotu. Nismo se dugo poznavali, nismo maltene nista znali jedno o drugom. Jako malo smo znali, ali kao da smo se znali cijeli zivot. Dok sam bila s njim sve moje nesigurnosti nisu postojale. Kao da smo disali jednom dusom. I to jedino sto sam kvalitetno imala sam ja licno unistila, zbog svoji licnih nesigurnosti. Natjerala sam sama sebe da ga mrzim, da mi se gadi. Odnsono sebe sam mrzila i sama sebi sam se gadila. I sve moje mane i nesigurnosti sam prebacila na njega. Tako je otiso. Ali nikad nije otiso iz mene. On je u mom zivotu kao recidiv, koji mi je svaki pedalj nekako iza mene. Ali kao sto sam vec rekla ne vracam se na stare navike, sto je proslo ostalo je tamo. Nesigurnosti imam idalje, radim idalje na sebi kao osobi i trudim se da budem bolja osoba. Idem ka tome da budem najbolja verzija sebe. Mozda je jedina stvar u mojoj proslosti koju bi promjenila on. Ali eto i on ispade jedan dio moj cirkus price. Zivot ide dalje i pise svoje stranice. Svaki danom otkida po jedan list, ako ga ne iskoristis ne mozes ga vratiti nazad. Sto zelim za ovu buducnost sto treba da se bolje strane napisu, s jos puno sretnih trenutaka, ljudi, neki novih navika i mjesta. Do sljedeceg puta.

One thought on “Recidiv

  1. vasionka

    Srećno😊
    Sljedeći put ne dozvoli recidiv, nego prihvati, zagrli odmah. A biće još sljedećih puta, iz teksta se vidi da to dobro znaš😊

Komentariši